Era ekologije
Neosporno je da živimo u eri ekologije. Ta reč je prisutna svuda oko nas a izgovaraju je često i rado i oni kojima njeno pravo značenje nije najjasnije. Čovek je svojom nekontrolisanom aktivnošću doveo do takvih promena u prirodi da one ozbiljno prete da nepovratno poremete milionima godina stvarane suptilne i beskrajno raznovrsne međuodnose između žive i nežive prirode. Čovek se u pojedinim sferama samo za trenutak oteo prirodi i to je već počelo da mu se sveti. Ugrozivši njen opstanak u sadašnjem obliku, ugrozio je samim tim i sopstveno postojanje. Kao prirodna reakcija na tu spoznaju, svetom se, a naročito u materjalno najnaprednijim društvima, sve više širi svest da je prirodu potrebno zaštititi i očuvati u interesu samog čoveka.
Masovno niču ekološki pokreti koji već za sobom imaju niz značajnih dostignuća u oblasti očuvanja prirode. Pod njihovim pritiskom pronalaze se sve savršenije i «čistije» tehnologije u proizvodnji, pronalaze se novi energetski izvori radi zamene starih, iscrpljenih ili opasnih po prirodnu ravnotežu i zdravlje ljudi. Smanjuje se upotreba pesticida i biološkim merama postiže neophodna proizvodnja hrane, štite se ugrožene životinjske vrste, vode se mnoge akcije radi sprečavanja prekomernog krčenja šuma itd.itd.
Lov na udaru
U mnogim sredinama je u takvom opštem «ekološkom» i «zaštitarskom» raspoloženju na udar došla i jedna od najstarijih aktivnosti čoveka – lov.
Sa obrazloženjem da se želi sprečiti uništavanje životinjskog sveta, zagovara se potpuna zabrana lova kao navodno bezrazložne i štetne ljudske aktivnosti, nepotrebne surovosti prema «bespomoćnim» bićima i slično. Ima li zaista mesta lovu kao prastaroj ljudskoj aktivnosti u modernoj vasionskoj eri? Lično sam ubeđen da ima. Ekologija koja brine o upoznavanju, poštovanju i primeni iskonskih prirodnih zakona i odnosa između živih bića i njihove žive i nežive okoline, i lovstvo u mnogo čemu se nadopunjuju i imaju u suštini identičan cilj: očuvanje prirode i njenih živih stanovnika. Može se slobodno reći, ma koliko to nekome paradoksalno zvučalo, da su prvi pravi ekolozi bili i ostali-lovci.
Deerhunter Strike Extreme
Izgrađen za izazovne terene, komplet Strike Extreme dizajniran je da obezbedi povećanu pokretljivost, uključujući četvorosmerno rastegljiva područja, unapred oblikovane laktove, podesivo dno sa vezicama i podesivu manžetnu sa trakom i čičak trakom kako bi se postiglo savršeno prijanjanje.
Ko su Lovci?
Pri tome pod pojmom «lovac» ne podrazumevam svakog pojedinca koji je stekao zakonsko pravo da poseduje lovačko oružje i koji je platio članarinu u lovačkom udruženju, ali to je već druga tema. Lovci su ti koji od pradavnih vremena do danas najviše borave u prirodi, najbolje je poznaju, i to neposredno a ne iz TV emisija, i baš zbog toga je najviše i vole i najviše im je stalo do njenog očuvanja.
Setimo se samo pisma, svojevrsne ekološke poruke neprevaziđene snage, kojim je indijanski poglavica Sietl 1854. godine odgovorio predsedniku SAD na ponudu da šume i pašnjake svog plemena proda SAD-u. Taj poglavica je, kao i njegovi saplemenici, čitavog života bio samo ratnik i-lovac. U čitavoj ljudskoj istoriji lovci nigde nisu uništili ni jednu životinjsku vrstu već su, naprotiv, uvek prvi signalizirali proređivanje pojedinih vrsta divljači i preduzimali mere za njihovu zaštitu i očuvanje. Za lovce je priroda bez divljači prazan i neprivlačan okvir bez umetničkog platna u njemu i oduvek su težili da divljač očuvaju, ako ni iz kog drugog razlog a ono da bi mogli i dalje da je-love.
Lovci čuvaju fond divljači
Lovci su pre svih zaslužni za očuvanje sadašnjih fondova divljači u svetu jer su kao njeni najbolji poznavaoci, prvi i uočavali znake njene proređenosti i preduzimali mere za njenu zaštitu ograničavanjem ili zabranom odstrela, ponovnim naseljavanjem, savlađivanjem tehnologije veštačkog uzgoja i sl. U prilog ove tvrdnje govori i činjenica da jedino Zakon o lovstvu predviđa ograničenja u vidu lovostaja, propisanih načina lova, spiskova delimično i trajno zaštićenih vrsta divljači itd.
Zbog svoje želje i napora da im lovišta budu sa što više divljači, lovci su manje-više u stalnom sukobu sa zemljoradnicima, stočarima, šumarima, odgajivačima riba i drugima kojima divljač svojim prisustvom i životnim aktivnostima pričinjava štete i koji zahtevaju njeno uništenje ili drastično smanjenje brojnosti. «Novokomponovani» ekolozi su skloni da sve grehe ljudske vrste koja je sebi obezbeđivala uslove za život ne vodeći pri tom mnogo računa o drugim živim vrstama, potiskujući ih ili uništavajući im životni prostor krčenjem šuma, isušivanjem močvara, stvaranjem monokultura, komasacijom, upotrebom pesticida, ekstenzivnim stočarenjem itd. pripišu lovcima što je i nepravedno i netačno.
Životinjske vrste su nestale ili nestaju jer im je čovek svojom delatnošću pre svega promenio ili uništio prirodni ambijent, izvore hrane, zaklon i neophodan mir, a ne zato jer ih vrlo ograničen broj ljudi (u proseku manje od 2,5% stanovništva) u zakonski ograničenom vremenskom periodu tokom godine lovi oružjem srazmerno skromnih mogućnosti i dometa koje lovcu samo omogućava da nadomesti prednosti divljači (njenu već brzinu, izoštrenija čula, veću snagu, brže reflekse) i uopšte stekne mogućnost da dođe do plena.
Motivi i razlozi bavljenja lovom
Koji su motivi i razlozi zbog kojih i savremeni čovek oseća potrebu da se bavi lovom iako mu to nije uslov opstanka u prirodi? Lov je pre svega jedna od iskonskih, prirodnih, urođenih aktivnosti čoveka koja je nekada bila egzistencijalna potreba a danas je mnogima takođe neophodna ali iz drugih a ne prehrambenih razloga. Ne zaboravimo činjenicu da smo svi mi potomci nekadašnjih najuspešnijih i najboljih lovaca koji su jedini uspeli da se održe jer je lov kod njih razvio snalažljivost, pronicljivost, okretnost, izdržljivost, hrabrost kojima su nadomeštavali brzinu, snagu, kandže, zube, rogove, njuh, oštrinu vida ili sluha životinja koje je čovek lovio ili koje su njega lovile.
Čovek se sa ljubavlju prema lovu rađa ili ne rađa i nikakvi argumenti ili protivargumenti je u njemu ne mogu niti izazvati niti ugušiti Lov je danas prvenstveno potreba da se održi veza sa prirodom, pronikne u njene tajne i ona zavoli, da se integriše u nju i da se nauči da se njeni zakoni poštuju. Čovek osvaja vasionu a zatvoren u svom betonskom kavezu, izolovan asfaltom od zemlje, smogom od vazduha, hlorom od vode, automobilom, liftom, avionom od pešačenja, veranja, puzanja i trčanja a televizorom od razmišljanja, posmatranja i meditiranja, čovek gubi vezu sa sopstvenom okolinom i sopstvenom prirodom čiji je (ili bi trebao da bude) sastavni deo. Bavljenje lovom i danas omogućava čoveku da razvija sposobnosti kao što su snalažljivost, pronicljivost, okretnost, izdržljivost, hrabrost, samokontrola, strpljivost i upornost koje su mu itekako potrebne u savremenom životu. Današnji, savremeni lovac uživa u samodokazivanju pobeđujući divljač svojim umećem da njena superiorna čula, snagu, brzinu i opreznost dostigne usavršavanjem sopstvenih sposobnosti.
Lovac se u suštini divi divljači, zavidi joj i podsvesno teži da se sa njome identifikuje. Ulovivši je, lovac želi da simbolično na sebe prenese njena svojstva koja ga iskreno oduševljavaju. Ovo je jedan od osnovnih motiva za bavljenje lovom još od prastarih vremena što dokazuju i do danas očuvani običaji nekih ljudskih zajednica oponašanja pokreta životinja ili ptica u ritualnim plesovima, zaogrtanje kože divljači, nošenje ukrasa od delova životinja i sl. Zamerka lovcima da uživaju u patnjama divljači takođe je potpuno netačna jer svi napori industrije lovačkog naoružanja odavno su usmereni ka pronalaženju takvog tipa zrna i takvih kalibara koji će dovoditi do trenutnog usmrćenja divljači ne prouzrokujući joj nepotrebne muke. U pogledu moralne opravdanosti lova, neuporedivo je moralnije nadmudrivanje i nadmetanja sa slobodnom divljači koja živi u svom prirodnom ambijentu, odlično ga poznaje, raspolaže istančanim čulima i ima mnogo veće šanse da izbegne lovca, od usmrćivanja pitome životinje koja je rođena i odgajena da umre nasilnom smrću bez i najmanje mogućnosti da takvu sudbinu izbegne.
Nedovoljno je, najzad, poznata činjenica da danas, za razliku od onog što se obično smatra, u mnogim delovima Evrope i sveta postoji realna opasnost od prenamnoženja mnogih vrsta krupnih biljojeda (jelena, srna, lopatara, divljih svinja itd.) koji zbog proređivanja prirodnih predatora (vuka, risa, medveda) nemaju prirodne kontrole rasta brojnosti. Tu čovek-lovac igra ulogu svesnog predatora onemogućavajući prenamnoženje u interesu same divljači i njene životne sredine. Razlozi u prilog lovu kao praiskonskoj, prirodnoj, urođenoj aktivnosti čoveka koja mu omogućava da «održi vezu» sa prirodom, bolje je upozna i nauči da poštuje i primenjuje njene zakone, mnogobrojni su i ubedljivi. Mogli bi se navoditi i naširoko obrazlagati na mnogo većem prostoru nego što je ovaj napis ali smatram da i ovo što je izneto dovoljno rečito govori da lovu kao prirodnoj ljudskoj aktivnosti ima mesta dokle god postoji ljudska vrsta kao i priroda u sadašnjem obliku, i tako i treba da bude.
