Često čujemo lovce kako ih „politika ne interesuje, hoće samo da idu u lov!“ Znamo da se oružje (na žalost) ne kupuje kao i druga roba, da u lovište ne ulazimo nenajavljeni bez dozvole i pratnje, da poštujemo kalendar lova koji svake godine objavljuje resorno ministarstvo. Celokupan čin lova je omeđen u užem i širem smislu Zakonima o divljači i lovstvu, o oružju, o šumama, o zaštiti prirode, o poljoprivrednom zemljištu, o porezima na imovinu, o osiguranju…Te Zakone Narodnoj Skupštini uglavnom predlaže Vlada kao izvršna grana vlasti a na njih lovci-birači praktično nemaju uticaj. Zašto je to tako? Delimičan odgovor je – zbog lovaca koje „politika ne interesuje“.
Politika i lov u razvijenim, dovršenim društvima su vekovima u stabilnom braku ali u kome nikad nije dosadno. Velika Britanija je dobar primer države u kojoj partneri kroz istoriju do dana današnjeg lome koplja i nikom na pamet ne pada da se opusti.
Engleski istoričar Danijel Biver je u studiji „Lov i politika…“ zaključio da je kruna zloupotrebom privilegija korišćenja zemljišta, šuma i prava na lov u 17. veku gurnula kraljevstvo u građanski rat. Mnogo kasnije, pred Parlamentom se 2004. našao predlog zabrane lova na lisice s goničima koji su lovci vrlo snažno branili. S druge strane, dok je Britanija bila u EU, uvek je glasala za liberalizaciju lovnog zakonodavstva, smanjenje propisa i birokratije.
Ima puno savremenih primera kroz koje se ova borba manifestuje. Mnoge države Afrike i Azije zavise od prihoda od lova na koji loša ekonomska politika ima strahovito negativan uticaj. Lov na trofeje igra značajnu ulogu u očuvanju ugroženih vrsta u Južnoj Africi, Angoli, Namibiji, Mongoliji, Pakistanu ali i u Severnoj Americi. Populacije vrsta koje se ne love takođe imaju koristi od lova na trofeje jer podstiču očuvanje njihovih staništa i obezbeđuju sredstva za zaštitu. Ako su evro i funta slabi, to će značiti da je lov u inostranstvu skuplji za Evropljane sa obe strane kanala; uvećani troškovi ili ekonomska nesigurnost jednako je – otkazan lov.
Druga pretnja održivom lovu stiže od organizovanih i dobro finansiranih organizacija za zaštitu prava životinja koje se protive bilo kojoj lovnoj aktivnosti, uvek stigmatizujući lovce. Postoje koordinisani napori za zabranu uvoza trofeja u Evropu pod lažnom pretpostavkom da će to pomoći očuvanju. Trenutno je vrlo veliki rizik da se EU političari u vreme ekonomske nesigurnosti priklone populističkim merama koje nisu nužno i dobre. Francuski časopis Le Point je ovih dana sproveo anketu „Da li treba zabraniti lov u Francuskoj?“ 40% je odgovorilo da treba.
Zar to nisu primeri gde politika predstavlja pretnju lovstvu? Ali njihovi lovci su aktivni, ne guraju glavu u pesak nego se preko nacionalnih uduženja i neizbežnih FACE i CIC-a bore za svoje privilegije.
Kad je Srbija i njena regulativa u pitanju, stvari su nezamislivo gore. U postupku zamene oružnih listova, MUP Srbije je bez nakanade oduzeo desetine hiljada komada legalno stečenog i držanog oružja; na snazi je i dalje diskreciono pravo da vam se ne odobri nabavka ili, još gore – oduzme oružje po slobodnoj, nekompetentnoj proceni. Kako onda lovce „ne treba da interesuje politika“? Poslovično okretanje glave od problema odgovara samo jednoj strani – aktuelnoj srpskoj vlasti.
CIC, Međunarodni Savet za lov, odnos lova i politike smatra prihvatljivim samo ukoliko zakoni kojima je lov regulisan, podržavaju održivu upotrebu divljih životinja kao sredstva za očuvanje prirode. Takođe, CIC preporučuje primenu valjanih zakona o lovu iz celog sveta kako bi pomogao poboljšanju propisa o lovu u zemljama u kojima postoje nedostaci ili su bez ikakvih zakona. Poznata je i zajednička inicijativa CIC i FAO (Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija) pod nazivom Wildlife Lex. Ona služi kao baza podataka nacionalnih zakona o lovstvu i najboljih praksi uređivanja lova. CIC blisko sarađuje i sa INTERPOL-om kako bi se smanjio krivolov i ilegalna trgovina vrstama. Da li se resorni srpski ministar koristi prednostima koje pruža CIC? Pomaže li mu u tome Lovački Savez Srbije? Imamo li posle duže vremena delegaciju koja će nas predstavljati u CIC-u i držati nas u korak sa svetom?
Sloboda gazdovanja posedom i divljači na njemu, pravo na lov zasnovano na biološkim, naučnim istinama, pravo držanja i nošenja oružja, temelj su prava i slobode pojedinca i sami po sebi su prvorazredna politička pitanja. U ovom sumanutom ratu kultura koji besni protiv elementarnih prava i sloboda čoveka (čitaj srpskog lovca), dodatno smo hendikepirani nezainteresovanošću za politiku.
Ako ikada kod nas bude postojala autentična politička arena u kojoj će čovek biti istinski najvažniji, to će biti u domenu prava na oružje i lov. Previše je lovaca koji ćute i ne žele da se uključe u rat koji protiv nas vodi vlada i nevladin sektor – pošast političke korektnosti i prava životinja. Kada nem ostaje i Lovački Savez Srbije, onda to ima targične razmere. Ako verujemo da ne grešimo kad lovimo u skladu s tradicijom koju su nam ostavili preci, zasučimo rukave i glasno odbranimo svoja prava.
Tekst je objavljen u predatoru, oktobar 2020. godine
