Lov na srndaća
Lov na srndaća je uz lov na divlje svinje najrasprostranjeniji vid lova na krupnu divljač u našim lovištima. Proletnji komercijalni lov na trofejne srndaća je u punom jeku. Mnogi primerci sa kapitalnim trofejima su odstreljeni, mnogi su i promašeni a ne mali broj ih je lakše ili teže ranjen. Pronalaženje ranjene krupne divljači ne retko predstavlja ozbiljan problem za lovca i stručnu službu lovišta.
Često se desi da se za gađano pa odbeglo grlo krupne divljači pogrešno zaključi da je promašeno jer je naglo otrčalo posle pucnja a na mestu nastrela nije pronađena krv. Svaki pogodak koji ne obori gađano grlo izaziva njegov trenutni beg a često upravo najozbiljniji pogotci u telo divljači , usled njenog brzog bega, ne pokazuju tragove krvi na samom mestu nastrela nego ponekad tek na više desetina metara udaljenosti od mesta nastrela jer se krv u prvim trenutcima zadržala u telu divljači i tek nešto kasnije počela da prska napolje za koje vreme je ranjena divljač pretrčala ne malu daljinu.
Zavarani brzim begom gađane životinje i nedostatkom krvi na mestu nastrela, mnogi nedovoljno iskusni lovci olako zaključuju da je gađano grlo promašeno te i ne pokušavaju da ga ozbiljnije potraže iako ono neretko leži na srazmerno maloj udaljenosti od mesta nastrela, zbog malih telesnih dimenzija je teško uočljivo i tako olako biva izgubljeno i za lovište i za lovca.
Istraživanja koja smo sproveli u lovištima Srbije u periodu 2010-2012 godine su pokazala da je najmanje 7,5 % na prvi pogled promašene divljači u stvari bivalo ranjeno ali to neiskusan lovac nije umeo da sa sigurnošću ustanovi pa je divljač kasnije sticajem različitih slučajnih okolnosti pronađena uginula i ,naravno, raspadnuta. Taj procenat je svakako u stvarnosti višestruko veći jer mnoga tako naizgled promašena a u stvari ranjena divljač nikada nije ni pronađena uginula te taj gubitak nije ni bio evidentiran. Znači, problem je vrlo ozbiljan.
Kombinezon S27
- Kombinezon je punjen koflinom, preporučljiv za jesenji i zimski period
- Spoljni materijal je od kepera koji je otporan na habanje
- Odličan za lov čekanjem, da zaštite sebe od hladnih noći
Jako bitan pas tragač
Zbog svega navedenog, najsigurniji postupak za ustanovljavanje dali je gađana pa odbegla krupna divljač ranjena je provera mesta nastrela sa psom obučenim za rad na tragu ranjene divljači. Takav pas je nezamenljiv lovčev pomoćnik u tom poslu. Opšte je poznato da pas ima izvanredno razvijeno i istančano čulo mirisa koje mu omogućava da sa sigurnošću raspozna i prati na oko često nevidljiv trag ranjene divljači i to i posle više časova pa i dana od momenta ranjavanja.
Pas tragač po krvi osim istančanog čula njuha mora imati veoma staloženu narav koja mu omogućava da se potpuno usredsredi na trag ranjene divljači i da se ne obazire na ostale tragove zdrave divljači pa makar bili i veoma sveži. Pas tragač mora trag pratiti takvom brzinom da ga njegov vodič može slediti bez muke. Dobro obučen pas koji prati trag ranjene divljači ne samo što ne sme i neće da skrene sa tog traga da bi pratio svež trag zdrave divljači nego neće jurnuti ni za zdravom divljači ako mu se ona tokom rada na tragu pojavi u vidokrugu.
Pogodne rase za upotrebu
Postavlja se pitanje koje su rase pogodne za upotrebu na tragu ranjene divljači. To su u principu sve lovačke rase pasa kojima je urođeno da divljač prate po tragu nogu. Tu spadaju pre svega sve rase gonića, jamara, cunjavaca i kontinentalne a pogotovu nemačke rase ptičara. Vremenom su za traganje u svetu stvorene tri specijalizovane rase pasa i to: pas Svetog Huberta, Hanoverski krvoslednik i Bavarski krvoslednik. Dok se danas Pas Svetog Huberta koristi pre svega u policiji kao tragač za nestalim osobama, Hanoverski i Bavarski krvoslednik se skoro isključivo koriste za najsloženije potrage za ranjenom divljači koja je često odbegla veoma daleko (i po nekoliko kilometara) od mesta nastrela.
H&H Hornet
- Kalibar: 4.50 mm
- Težina: 9.65 gr
- Energija: 7,4 J.
- Maksimalna Udaljenost: 30 m
- Balistički koeficijent: 0,016
- Sadržaj kutije: 225 komada
Stručna služba + pas tragač
Po prirodi stvari stručna služba svakog lovišta krupne divljači bi morala raspolagati sa bar po jednim psom osposobljenim za rad na tragu ranjene divljači. Za uslove naših lovišta i mogućnosti naših lovaca, osim dveju specijalizovanih rasa krvoslednika, veoma dobro su se pokazali jazavičari (pre svega oštrodlaki jer su oni skoro isključivo u rukama lovaca) zatim brak jazavičari, terijeri, nemački kratkodlaki i oštrodlaki ptičari, a takođe i pojedini primerci (obično starija, iskusna grla mirnije ćudi) naših domaćih rasa gonića pa i nekih drugih rasa.
Jazavičari su izuzetno pogodni s jedne strane zbog svog izvanredno finog njuha, uglavnom staložene ćudi koja im omogućava da zajedno sa lovcem satima mirno čekaju na čeki, svestrane upotebljivosti i za druge vrste lova a takođe i zbog svog malog telesnog rasta tako da zauzimaju veoma malo mesta u kolima i na čeki, što nije zanemarljiva prednost.
Brak jazavičari su sličnih osobina (oni su kao rasa i nastali ukrštanjem jazavičara i gonića) iako su telesno nešto krupniji od jazavičara. Terijeri imaju slična svojstva kao i jazavičari u pogledu dimenzija tela i kvaliteta njuha ali su ponekad suviše plahoviti. Ipak, i među njima je veliki broj izuzetno upotrebljivih jedinki za ovu vrstu posla.
Pozitivne stvari
Da se u poslednje vreme nešto pozitivno ipak događa u Srbiji svedoči činjenica da su ovog proleća u Minićevu kod Knjaževca (Timočka Krajina) i u Bečeju održana dva ispitivanja upotrebljivosti lovačkih pasa na tragu ranjene divljači i da je svoju osposobljenost za taj rad zvanično pokazalo i dokazalo: 8 oštrodlakih jazavičara, 7 lovnih terijera, 5 brak jazavičara, 1 hanoverski krvoslednik i 1 posavski gonić. Nadamo se da je ovo samo početak i da će ovakva ispitivanja uskoro biti znatno brojnija te da će se organizovati u svim delovima naše Republike.